Основна школа

Десанка Максимовић

Горњи Милановац

Eco Schools Eko skola Desanka Maksimovic

пепси

Инклузија - школа по мери сваког детета

Инклузија - прихватање разлика међу нама или Дивна идеја иза неразумљиве речи

У свим школама Србије школска 2010/2011. године започела је са новином, увођењем инклузивног образовања. Ова идеја у светској школској пракси одавно живи и ослања се на много докумената који се баве људским правима. У нашој земљи идеја инклузије уткана је у Устав, Закон о основама система образовања и васпитања, Закон о друштвеној бризи о деци и Закон о основној школи.

Сви кључни међународни и наведени домаћи документи подразумевају да:

Део контроверзи око појма инклузије свакако има корене и у (несрећном) одабиру термина који ће се користити у домаћој пракси. Код нас се усталио обичај да непреведени, или чак духу српског језика неприлагођени изрази непосредно улазе у свакодневну употребу. Реч инклузија је од самог почетка код неких доживљена као туђица, што на културном и политичком плану, оптерећеном бројним неспоразумима и сукобима са делом међународне заједнице у блиској прошлости, изазива очекивани отпор. Можда би све донекле било једноставније, да се од почетка говорило о укључивању и укључивом образовању.

Такође, код нас се одомаћио погрешан израз "деца/особе са посебним потребама", уместо деца/особе са потребом за друштвеном подршком. То су оне индивидуе којима је из здравствених, образовних, психолошких, социјалних или неких других разлога неопходна подршка друштва у задовољавању својих потреба било које врсте. Та подршка се не огледа у милосрдном и сажаљивом односу већ у креирању средине која је прилагођена њиховом начину задовољавања потреба. Оно што су степенице за "неометене", то су рампе (косе равни) или лифтови за особе које се у кретању служе колицима; оно што је за дете без "ометености" класичан штампани уџбеник, то је за дете слабијег вида уџбеник писан Брајевом азбуком.

Инклузија је питање друштва, а не само питање школе и образовања. Иако се инклузија везује првенствено за образовни систем, она значи нешто много више: припадност друштву без ограничења и равноправно учешће свих у свим аспектима живота једне заједнице

Инклузивно друштво подразумева атмосферу прихватања и осетљивости сваког појединца према различитости међу људима, схватајући то као богатство, а не препреку. То је заједница у којој се разлике међу људима поштују и цене, друштво које се активно бори против дискриминације и предрасуда. Друштво које брине о свим својим грађанима, а посебно о маргинализованим групама. Маргинализована или дискриминисани су они појединци који су другачија због свог етничког порекла, посебних способности, животних околности, менталних или физичких ограничења или болести.

Инклузија представља став да је неопходно мењати школу како би свако дете напредовало према сопственим могућностима.

Инклузивна школа је образовна институција којој свако припада, место где је свако прихваћен, подржан је од других и други га подржавају у циљу задовољавања својих и туђих образовних потреба. Школа која доследно спроводи инклузију има општи циљ да за свако дете (обдарено, просечних или смањених способности) створи услове да се оно развија у границама својих способности. То подразумева, да ученик којем је потребна додатна подршка и његова породица, нису више заборављени и остављени у своја четири зида, већ се активно укључују у свакодневни живот и користе своја људска права.

Школа се сада мења и отвара за децу са различитим образовним потребама, јер специјалне школе полако мењају своју улогу.

Кључно обележје школе отворене за сву децу представља психосоцијална подршка која подразумева:

Инклузивно образовање је такав систем у коме се деца са потребом за друштвеном подршком образују под равноправним условима, заједно са свом другом децом, и у средини прилагођеној сваком детету и у свим аспектима - техничким, организацијским, кадровским, материјалним и другим.

Добити од инклузивног образовања

Деца са потребом за друштвеном подршком

Јесу ли називи стварно важни?

Историја идеја и новија струјања у друштвеним и хуманистичким наукама дају потврдан одговор на ово питање. Својим називима за различитост, другост и специфичност, људско друштво је одвајкада показивало свој став према тим појавама, идеологију, поглед на свет и скривене "теорије" личности. Стари Грци су идиотима називали све оне који не могу или не желе да се укључе у политички живот; учењаци 19. и прве поливине 20. века су тако називали "умом недорасле", а данас се то сматра озбиљном увредом личног достојанства.

Како да знамо који је назив најбољи?

Дебата о томе се и даље води. У последње три деценије, било је разних покушаја да се дође до оног израза/термина који најмање жигоше, односно који је, како се то данас каже, политички и културолошки коректан. Тако се могу срести изрази попут изузетна деца (exceptional children), атипична деца (atypical children), ометена деца (disabled shildren), деца са ометеношћу (children with disability), деца са посебним потребама (children with special needs) и др. Овај последњи, настао 1978. године у Великој Британији, код нас се скоро одомаћио, али је у последње време предмет оштрих критика, због недоумица око посебности потреба. Мада је у питању неспоразум, јер су творци термина заправо мислили на посебне начине задовољавања потреба, језички склоп је заиста контроверзан и збуњујући. У складу са слоганом „ништа о нама без нас“, најподеснији израз/термин треба да изаберу саме особе „са посебним потребама“. Док не дође до опште сагласности, предлаже се израз деца/особе са потребом за друштвеном подршком.

Дефиниција деце са потребом за друштвеном подршком

И деца која морају своје потребе да задовољавају на посебан начин су, пре свега, само деца. Стога, она не спадају ни у коју другу категорију, нити се по било ком својству човечности разликују од остале деце. Оно што их разликује, штагод да је, представља нормалан, људски израз разноврсности и различитости код припадника људске врсте. Неприхватљива су она гледишта која у њима виде мањкавост и недостатак. И не само то: таква схватања често могу бити ослонац опасних идеологија.

Деца/особе са потребом за друштвеном подршком су оне индивидуе којима је из здравствених, образовних, психолошких, социјалних или неких других разлога неопходна подршка друштва у задовољавању својих потреба било које врсте. Та подршка се не огледа у милосрдном и сажаљивом односу већ у креирању средине која је прилагођена њиховом начину задовољавања потреба. Оно што су степенице за „неометене“, то су рампе (косе равни) или лифтови за особе које се у кретању служе колицима; оно што је за дете без „ометености“ класичан штампани уџбеник, то је за дете слабијег вида уџбеник писан Брајевом азбуком.

Доктрина на коју се ослања израз ДЕЦА/ОСОБЕ СА ПОТРЕБОМ ЗА ДРУШТВЕНОМ ПОДРШКОМ

Ово су уједно и разлози због којих је бесмислено набрајати по ком основу би неко могао да спада у групу деце/особа са потребом за друштвеном подршком. У једном случају разлог може бити церебрална парализа, у другом сиромаштво, у трећем припадност етничкој мањини у четвртом непознавање језика већине итд. Речју, дете са потребом за друштвеном подршком може бити оно које има потешкоће са усвајањем градива, дете које трпи психичке последице развода својих родитеља, дете које је жртва насиља, дете које због болести у одређеном временском периоду или трајно не може да похађа наставу у својој школи и др.

ПРЕГЛЕД МЕЂУНАРОДНИХ ДОКУМЕНАТА

ДОКУМЕНТИ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

повратак