Психо ћошкарење
Ко прави твоју чоколаду?
Годишњим планом за школску 2022/2023. годину осмишљен је низ активности у реализацији Тима за развоју међупредметних компетенција (МПК Одговоран однос према здрављу, Предузетништво и Одговорано учешће у демократском друштву) и школског УНЕСКО клуба у циљу подстицања осетљивости за социјалну инклузију, личног развоја ученика, друштвене одговорности и грађанског активизма, уз континуирано информисање о проблемима у савременом свету.
Поводом обележавања Дечије недеље, дана 04 и 05. октобра 2022. године одржана су два предавања „Ко прави твоју чоколаду?“ за ученике петог разреда у оквиру интердисциплинарног пројекта. Овa предавањa део су активности које се реализују у ОШ „Десанка Максимовић“ током Дечије недеље и покривају више сегмената образовање, инклузију и екологију.
Ученици седмог и осмог разреда представили су прелепим презентацијама историју чоколаде, биолошки и хемијски утицај на организам, математичку анализу светског и локалног тржишта чоколаде уз нагласак на потрази за чоколадама које имају ознаку порекла сировина и сертификата да у процесу производње нису укључена деца. На крају, приказане су маске и инструменти које си ученици петог разреда радили на часовима музичке и ликовне културе у видеу “Ишли смо у Африку“, инспирисан звуцима и бојама овог континета.
Трибина „Све је могуће“
У нашој школи 9. септембра 2022. године, одржана је трибина „Све је могуће“ у организацији Тима за инклузивно образовање и УНЕСКО клуба школе. Учесници трибине били су Немања Матијашевић и Немања Тадић параолимпијци, параатлетичари и стварни суперхерој. Гости трибине били су учесници међународног параспортског кампа младих, ученици Гимназије „Таковске устанак“ у друштву пријатеља на размени из Грчке и Италије, господин Марникс Де Мангеалере, делегат Међународног олимпијског комитета и Ратко Ковачић председник Параолимпијског комитета Хрватске.
Водич за родитеље кроз систем образовања и васпитања
Протокол за заштиту деце и ученика
План подршке ученицима који показују неуспех у учењу
- 1) Формирање Тима за додатну подршку и праћење напредовања који чине:
- – одељењски старешина,
- – предметни наставници,;
- – стручни сарадници и
- – директор;
- 2) Интензивиран рад предметног наставника уз организовање допунске наставе (направити распоред одржавања и обавестити родитеље о терминима на индивидуалним или родитељским састанцима); Предметни наставник обавештава одељењског старешину у циљу информисања родитеља
- 3) Информисање родитеља и организовање активне сарадње породице и школе:
- – интензивирање сарадње одељењског старешине и породице уз чврст став према важности учења;
- – информисање о терминима допунске и терминима саветодавног рада са стручном службом; динамика долазака у школу у циљу праћења напредовања детета;
- 4) Интензивирање рада одељењског старешине на часовима одељењског старешине на тему метода и техника успешног учења; Предметни наставници индивидуализују по потреби и обавештавају одељењског старешину о предузетим активностима. Одељењски старешина а прати реализацију и постигнуће ученика, информише родитеље, а по потреби и стручну службу;
- 5) Укључивање стручних сарадника (психолога и педагога):
- – индивидуални или групни саветодавно-инструктивни рад са ученицима: предавање и радионице на тему учења, процењивање узрока неуспеха, подучавање стратегијама учења, организовања слободног времена; прављење личног дневног и недељног плана за поправљање успеха; подучавање важности доживотног учења, залагања и извршавања задатака на време и слободе да се обрате одраслима за помоћ око учења;
- – индивидуални или групни саветодавно-инструктивни рад са родитељима: јачање васпитних компетенција и комуникацијских вештина у односу са децом, значаја образовања и академског успеха, праћења напредовања, прегледања домаћих задатака, организовање повремених породичних активности у едукативне сврхе (излети, посете библиотеци, изложбама, представама, итд.); показују стално интересовање за школско постигнуће и напредовање и активно се укључује у школски живот детета;
- – индивидуални или групни саветодавно-инструктивни рад са наставницима, по потреби: реална очекивања од ученика; прилагођавање захтева индивидуалном стилу учења и потребама; развијање одговорности и позитивних ставова према ученицима; указивање на лепоту и вредност наставног предмета; примењивање модела активног учења;
- 6) Вршњачка подршка- укључивање успешних ученика са добрим социјалним вештинама у циљу подршке учењу код куће и у школи. Направити распоред рада, термина и простора, као и носиоца активности (тачно назначити који ученик/ца помаже и за који предмет);
План подршке сачиниле:
Драгана Милорадовић, педагог
Тијана Ђукић, психолог
ПОШТОВАНИ УЧЕНИЦИ И РОДИТЕЉИ,
У свакој школи постоји Програм заштите деце и ученика од насиља, злостављања и занемаривања направљен на основу низа међународних докумената које је Влада Републике Србије усвојила 2005. године као стратешке и обавезујуће. Преглед докумената релевантних за заштиту деце од насиља: Конвенција о правима детета, Национални план акције за децу, Општи и Посебни протокол за заштиту деце и ученика од насиља у образовно-васпитним установама.
Као што сте информисани на родитељским састанцима, у школи од школске 2006/2007. године постоји Програм заштите деце и ученика од насиља, злостављања и занемаривања н школски Тим за заштиту деце од насиља који има задатак да се бави превенцијом и интервенцијом у ситуацијама насиља.
ЕЛЕКТРОНСКО НАСИЉЕ – Добре и лоше стране 21. века
Мобилни и интернет омогућавају ти да си увек у току и увек присутан свуда. Можеш брзо доћи до информација које ти требају, разговарати и забављати се са пријатељима, али и упознавати децу и младе из различитих делова света. Можеш да размењујеш мишљења с другима, играш игрице, пратиш новости и занимљивости. Међутим, мобилни и интернет, упркос свим својим могућностима, ипак су само алати. Нажалост, постоје неки који користећи се овим алатима вређају и узнемиравају друге. У њиховим рукама мобилни и интернет претварају се у моћно оружје.
Има особа које то раде непромишљено, неки из форе и забаве, неки с намером да повреде или осрамоте, а неки злоупотребе могућности које ови алати дају. Дешава се да појединци шаљу узнемиравајуће и претеће поруке, наговарају на одбацивање и мржњу, објављују тајне и неистине о другима. Неки подстичу друге да дају непријатне коментаре о онима које не воле јер желе да их осрамоте пред што већим бројем људи. Постоје и особе које се лажно представљају да би преварили и искористили друге, а неке „проваљују“ у туђе мобилне, е-мејлове или блогове и шаљу злобне коментаре и поруке о другима у туђе име. Све ово може да се догађа путем позива или смс поруке, путем е-мејла, чета, блога, различитих социјалних мрежа или других интернет страница, а назива се електронско насиље или злостављање.
ПОЈАМ ЕЛЕКТРОНСКО НАСИЉЕ
Насиље је сваки облик једанпут учињеног или поновљеног понашања које има за циљ наношење психолошког или душевног бола другоме.
Електронско насиље укључује било какав облик слања порука путем интернета или мобилних телефона. Има за циљ повређивање, узнемиравање или било какво друго наношење штете детету, младом или одраслом човеку који не може да се заштити од таквих поступака. Појављује се у облику текстуалних или видео порука, фотографија или позива. Укључује: узнемиравање, ухођење, вређање, несавестан приступ штетним садржајима, ширење насилних и увредљивих коментара, снимање окрутних, насилних сцена, слање претећих порука, као и креирање интернет страна које садржe приче, цртеже, слике и шале на рачун вршњака.
Разлика између вршњачког и електронског насиља
- • Електронско може бити присутно 24 сата;
- • Дете је изложено насиљу и узнемиравању код куће и на другим местима која су пре за њега била сигурна;
- • Публика и сведоци могу бити многобројни и брзо се повећавати;
- • Деца и млади који се понашају насилно могу остати анонимни. Ова чињеница може изазвати снажан осећај страха, изложености и незаштићености код оних који су доживели е-злостављање, док ономе ко чини злостављање то може бити подстицај за наставак насиља;
- • Без физичког контакта са жртвом или публиком, деца и млади теже виде и разумеју штету.
Савети за безбедно коришћење интернета
- • Не шаљи злонамерне СМС или е-мејл поруке. Пре него што кликнеш „Пошаљи“ запитај се како би се ти осећао да примиш ту поруку.
- • Пажљиво прочитај СМС или е-мејл поруку пре него што је проследиш даље. Немој прослеђивати поруке које вређају и узнемиравају друге. Немој се укључивати у анкете, расправе и четове који неког извргавују порузи, оцрњују или оговарају.
- • Не снимај и не прослеђуј фотографије и снимке које могу друге довести у неугодну ситуацију, осрамотити их или изложити исмевању и вређању других.
- • Заштити себе лозинком и пази коме је дајеш, јер пријатељи у неком тренутку могу постати непријатељи.
- • Не наводи личне информације, бројеве телефона и мобилног, адресу на којој живиш, име школе у коју идеш, места на која излазиш особама које не познајеш уживо. Кад пишеш о себи, пиши што уопштеније. Све што напишеш и објавиш у смс поруци или на интернету постаје јавно и доступно великом броју људи и више не можеш контролисати како ће други искористити твоје податке.
- • Не шаљи и не објављуј своје фотографије и фотографије својих пријатеља преко мобилног и интернета. Једном када пошаљеш или објавиш фотографију, над њом више немаш контролу, не знаш шта се даље с њом догађа. Уз мало вештине и с основним графичким програмима могуће су разне фотомонтаже.
- • Не стављај на интернет ништа што не би волео да виде твоји пријатељи и познаници, чак ни у е-мејлу или СМС поруци.
- • Ако ти неко пошаље злонамерну или претећу поруку мобилним или е-маилом, немој одговарати. Покажи је одраслој особи којој верујеш.
- • Неки одрасли и вршњаци лажно се представљају и претварају да су пријатељи јер их занимају слике сексуалног садржаја или имају сексуалне жеље и намере. Управо ради тога буди на опрезу, не само с информацијама и фотографијама које делиш, него и приликом упознавања с „он-лајн“ пријатељима. Подсети се да је све оно што знаш о том „пријатељу“ само оно што ти је та особа рекла ида ништа од тога не мора бити истина.
- • Ако желиш уживо да упознаш „он-лајн“ пријатеља, договори први сусрет на јавном месту, где има доста људи. Не налази се насамо с њим, већ поведи неколико пријатеља и пријатељица или одраслу особу којој верујеш.
- • Помози деци која доживљавају насиље путем смс-порука и интернета тако да им јасно кажеш да није у реду то што им се догађа и да видиш да им је тешко. Немој прикривати насиље и одмах обавести одрасле о томе шта се догађа.
- • Пре него што напишеш поруку, причу или објавиш фотографију, запитај се хоћеш ли тиме некога повредити. Немој чинити другима оно што не желиш да други чине теби.
- • Чувај себе и друге! Све што важи за чување података о теби, важи и за чување туђих.
КАКО СИГУРНО ВОДИТИ ИНТЕРНЕТ ДНЕВНИК/БЛОГ?
Блог је скраћеница од енглеске речи wеblog, што у дословном преводу значи „интернет дневник“. То је интернет страница на којој појединац или група људи бележе своја размишљања, ставове, размењују своја мишљења о одређеној теми. Може се лако и брзо створити и не захтева познавање неког специфичног рачунарског програма. Иако се сматрају неким обликом дневника, запамти да све што напишеш на блогу постаје јавно и доступно великом броју људи. Ако блогујеш, увек постоји шанса да неко пронађе твој блог и сазна твој стварни идентитет, а то могу бити управо људи за које најмање желиш и очекујеш да те пронађу.
Познавање могућности које блог нуди, а тиме и могућих опасности које се крију, омогућује ти да се заштитиш, сигурно блогујеш и уживаш у комуникацији с другима. Опасности блога су:
- • ОБЈАВЉИВАЊЕ ПРИВАТНИХ ИНФОРМАЦИЈА – Ако објављујеш информације о себи и својој породици, то може навести особе с лошим намерама да покушају да успоставе контакт с тобом или твојом породицом.
- • ПРОФИЛИ – неке блог странице имају могућност објављивања профила, односно информација о аутору блога, попут белешке о писцу, што је у облику линка доступно свим посетиоца блога. Деца често уписују своје праве податке (име и презиме, број телефона, адресу школе, број банковног рачуна родитеља и слично) или објављују своје фотографије, несвесна опасности које то повлачи за собом.
- • НЕОДГОВАРАЈУЋИ САДРЖАЈИ – Претражујући блогове других људи, можеш наићи на садржаје или расправе неприкладне за свој узраст.
- • НАСИЉЕ ПРЕКО ИНТЕРНЕТА – Неки могу користити блогове као пут к насиљу или застрашивању друге деце.
- • НАЦИОНАЛНА, ВЕРСКА И РАСНА МРЖЊА – Неки се могу користити блоговима за подстицање мржње и вређање других због њихове националне, верске, расне или друге припадности.
- • ОБЈАВА НЕПОУЗДАНИХ ИНФОРМАЦИЈА – Као што свако може креирати страницу на интернету, тако свако може објавити непоуздане и нетачне податке о другима. Буди на опрезу и размисли о томе што си прочитао, написао или пронашао на блоговима. Не веруј свему што ту пише.
Како одржати приватност свог блога:
- 1. Заштити блог лозинком и пази коме је дајеш јер пријатељи у неком тренутку могу постати непријатељи.
- 2. Не наводи у блогу личне и детаљне информације. Када пишеш о себи, пиши што уопштеније. Немој наводити где живиш, излазиш и слично јер свака лична информација може открити твој идентитет.
- 3. Не спомињи у блогу имена, адресе, бројеве телефона, школу, е-маил адресе и сличне информације. То су управо информације које траже одрасли са сексуалним намерама према деци, стога их избегавај. У замену, можеш да користиш надимак, али припази да не подсећа на твоје или нечије право име.
- 4. Не наводи у блогу ни информације о било коме кога познајеш, како не би могућег педофила навео/ла да, иако ти ниси заинтересован за „ћаскање“ с њим, можда твоја другарица јесте.
- 5. Не стављај своје фотографије и фотографије својих пријатеља у свој блог.
- 6. Не остављај блог отворен, а рачунар без надзора јер би неко могао уписати нешто непожељно.
- 7. Не оговарај и не шири трачеве о својим пријатељима из разреда.
- 8. Пре него што напишеш поруку, причу или објавиш фотографију, запитај се хоћеш ли тиме некога повредити.
Уколико имаш питања и недоумице у вези са овом тему, обрати се наставнику информатике, а уколико си доживео непријатност у виртуелном свету обавести свог одељенске старешину, стручну службу или наставника у когa имаш поверења, а ту су и чланови школског Тима за заштиту деце од насиља.
У школи, више информација можеш добити на пано-приказима „Кораци у интервенцији“ на зиду код рачуноводства , „Вршњачко насиље“ и „Електронско насиље“ на улазу у школу.
Изузетно корисне податке о борби против насиља можеш наћи на следећим сајтовима:
Обавезно посети одлично урађен и врло занимљив сајт са саветима о безбедном коришћењу интернета:
Приредила:
Педагошко-психолошка служба
План пријема, распоређивања и праћења новопридошлих ученика
ПЛАН ЗА ПРИЈЕМ НОВОПРИДОШЛИХ УЧЕНИКА
Припремне активности за пријем ученика:
Родитељ који жели да упише по преводници своје дете из друге школе у нашу школу долази и информише се о:
1. могућностима уписивања детета у нашу школу
2. упознаје се са наставним предметима – страним језиком , изборним предметима који се нуде у нашој школи и са избором наслова уџбеника по којима се уче предмети
3. упознаје се са процедуром која се у школи спроводи при пријему новодошлих ученика
4.ОБАВЕШТАВАЊЕ ОДЕЉЕЊСКОГ СТАРЕШИНЕ, СТРУЧНОГ ВЕЋА, ПРЕДСТАВНИКА САВЕТА РОДИТЕЉА ОДЕЉЕЊА, ДИРЕКТОРА
ПРОЦЕДУРА ПРИЈЕМА НОВОПРИДОШЛОГ УЧЕНИКА:
1. Родитељ ученика попуњава захтев за пријем ученика, стручни сарадник врши увид у ђачку књижици или сведочанство.
2. Стручни сарадници (психолог и педагог) контактирају директора или сараднике школе из које ученик долази, информишу се о преласку ученика из њихове школе, од њих се тражи педагошки профил ученика или се службено шаље захтев да се пошаље педагошки профил ученика.
3. Стручни сарадници упознају све чланове одељењског већа:
• о поднетом захтеву родитеља за пријем новог ученика у школу;
• упознају их са педагошким профилом детета, породичном ситуацијом, успехом и владањем детета.
ПЛАН ЗА РАСПОРЕЂИВАЊЕ У ОДЕЉЕЊА
1. Стручни сарадници заједно са одељењским већем процењују и одлучују у које ће одељење дете бити распоређено. При одлучивању води се рачуна о карактеристикама новопридошлог ученика. Поштују се критеријуми распоређивања: број ученика у одељењу, број мушке и женске деце, социјална структура одељења, број проблематичних ученика у понашању, броју деце из осетљивих група, број деце са тешкоћама…)
2. Одељењски старешина уводи дете у одељење, представља ученика одељењу, одређује ученика који ће седети са њим као подршка.
ПЛАН ПРАЋЕЊА НОВОПРИДОШЛОГ УЧЕНИКА
1. Одељењски старешина прати постигнућа ученика на часу, понашање на одмору, у ваннаставним активностима.
2. Предметни наставници прате постигнућа ученика и извештавају одељењског старешину о евентуалним тешкоћама.
3. Уколико се испоље тешкоће у прилагођавању предузимају се мере:
• одељењски старешина информише родитеље;
• одељењски старешина разговара се са учеником о тешкоћама у прилагођавању;
• узроцима и могућностима превазилажења, укључује вршњачку подршку;
• одељењски старешина евидентира испољене тешкоће;
• одељењски старешина обавештава стручне сараднике о томе који, у разговору са родитељима узимају податке о развоју и социоекономском статусу породице;
родитељима узимају податке о развоју и социоекономском статусу породице;
• психолог врши тестирање, упознаје радне навике, тип личности, снаге и слабости детета и предлаже мере подршке родитељу и одељењском старешини .
4. Наставља се са праћењем понашања и постигнућа ученика.
5. На седницама класификационог периода одељењски старешина даје извештај о прилагођености ученика и ако је то потребно предлаже даље мере и примењују их.
6. Код посете часова стручних сарадника и директора обраћа се пажња на новопридошле ученике.
ТИМ ЗА ПРИЈЕМ НОВОПРИДОШЛИХ УЧЕНИКА ЧИНЕ:
• одељењски старешина
• стручни сарадници
• представници одељењске заједнице ученика
• наставник по избору
• директор школе
Инклузија – школа по мери сваког детета
ИНКЛУЗИЈА – ПРИХВАТАЊЕ РАЗЛИКА МЕЂУ НАМА ИЛИ ДИВНА ИДЕЈА ИЗА НЕРАЗУМЉИВЕ РЕЧИ
У свим школама Србије школска 2010/2011. године започела је са новином, увођењем инклузивног образовања. Ова идеја у светској школској пракси одавно живи и ослања се на много докумената који се баве људским правима. У нашој земљи идеја инклузије уткана је у Устав, Закон о основама система образовања и васпитања, Закон о друштвеној бризи о деци и Закон о основној школи.
Сви кључни међународни и наведени домаћи документи подразумевају да:
- Сва деца могу да уче и имају право на образовање и васпитање;
- Деца најбоље уче у природној вршњачкој групи- зато треба да имају образовање у редовним предшколским, основним и средњошколским установама;
- Наставници и школе треба да прилагоде начин рада тако да излазе у сусрет потребама деце, а не обрнуто;
- Некој деци потребна је додатна помоћ у образовању.
Део контроверзи око појма инклузије свакако има корене и у (несрећном) одабиру термина који ће се користити у домаћој пракси. Код нас се усталио обичај да непреведени, или чак духу српског језика неприлагођени изрази непосредно улазе у свакодневну употребу. Реч инклузија је од самог почетка код неких доживљена као туђица, што на културном и политичком плану, оптерећеном бројним неспоразумима и сукобима са делом међународне заједнице у блиској прошлости, изазива очекивани отпор. Можда би све донекле било једноставније, да се од почетка говорило о укључивању и укључивом образовању.
Такође, код нас се одомаћио погрешан израз „деца/особе са посебним потребама“, уместо деца/особе са потребом за друштвеном подршком. То су оне индивидуе којима је из здравствених, образовних, психолошких, социјалних или неких других разлога неопходна подршка друштва у задовољавању својих потреба било које врсте. Та подршка се не огледа у милосрдном и сажаљивом односу већ у креирању средине која је прилагођена њиховом начину задовољавања потреба. Оно што су степенице за „неометене“, то су рампе (косе равни) или лифтови за особе које се у кретању служе колицима; оно што је за дете без „ометености“ класичан штампани уџбеник, то је за дете слабијег вида уџбеник писан Брајевом азбуком.
Инклузија је питање друштва, а не само питање школе и образовања. Иако се инклузија везује првенствено за образовни систем, она значи нешто много више: припадност друштву без ограничења и равноправно учешће свих у свим аспектима живота једне заједнице
Инклузивно друштво подразумева атмосферу прихватања и осетљивости сваког појединца према различитости међу људима, схватајући то као богатство, а не препреку. То је заједница у којој се разлике међу људима поштују и цене, друштво које се активно бори против дискриминације и предрасуда. Друштво које брине о свим својим грађанима, а посебно о маргинализованим групама. Маргинализована или дискриминисани су они појединци који су другачија због свог етничког порекла, посебних способности, животних околности, менталних или физичких ограничења или болести.
Инклузија представља став да је неопходно мењати школу како би свако дете напредовало према сопственим могућностима.
Инклузивна школа је образовна институција којој свако припада, место где је свако прихваћен, подржан је од других и други га подржавају у циљу задовољавања својих и туђих образовних потреба. Школа која доследно спроводи инклузију има општи циљ да за свако дете (обдарено, просечних или смањених способности) створи услове да се оно развија у границама својих способности. То подразумева, да ученик којем је потребна додатна подршка и његова породица, нису више заборављени и остављени у своја четири зида, већ се активно укључују у свакодневни живот и користе своја људска права.
Школа се сада мења и отвара за децу са различитим образовним потребама, јер специјалне школе полако мењају своју улогу.
Кључно обележје школе отворене за сву децу представља психосоцијална подршка која подразумева:
- Прилагођавање програма (садржајно и методички) и школског простора образовним могућностима различите деце;
- Стварање атмосфере подршке и добродошлице сваком детету од стране свих запослених у школи, других ученика и њихових родитеља.
Инклузивно образовање је такав систем у коме се деца са потребом за друштвеном подршком образују под равноправним условима, заједно са свом другом децом, и у средини прилагођеној сваком детету и у свим аспектима – техничким, организацијским, кадровским, материјалним и другим.
ДОБИТИ ОД ИНКЛУЗИВНОГ ОБРАЗОВАЊА
- За ученике са тешкоћама у развоју
- Постизање академског успеха примереног њиховим способностима;
- Откривање и подстицање развоја очуваних способности;
- Подстицање интелектуалног, емоционалног и социјалног развоја;
- Боља социјална интеграција и социјализација- стварање услова за избегавање активне и пасивне социјалне изолације;
- Развој комуникацијских способности детета-изражавање жеља, потреба и намера вербалним и невербалним путем;
- Разумевање жеља и потреба друге деце и подстицање детета на сараднички однос и помагање;
- Подстицање и развој хигијенских и радних навика.
- За ученике без тешкоћа у развоју
- Развијање осетљивости за потребе вршњака који теже напредују;
- Подстицање и развијање толеранције и прихватање разлика у начину мишљења и понашања;
- Развијање мотивације за помагање другом детету;
- Формирање вредносног система о другом као себи равном.
- За родитеље ученика са тешкоћама у развоју
- Упознавање са очуваним, а неоткривеним могућностима своје деце;
- Успостављање реалних очекивања у односу на развојну тешкоћу детета;
- Овладавање вештинама подстицања дечјег развоја;
- Тимско праћење развоја детета и могућност активног учешћа у помагању детету;
- Стручна помоћ у решавању тешкоћа у сваладавању наставних програма;
- Реалнији став и реалистична очекивања о могућем будућем развоју детета.
- За родитеље ученика без развојних тешкоћа
- Развијање позитивних ставова према праву сваког детета на образовање у границама његових могућности;
- Оснаживање.
- За разредне и предметне наствнике
- Развијање и одржавање способности за образовање и васпитање деце са тешкоћама, деце без развојних тешкоћа, обдарене, деце просечних или снижених способности;
- Стварање позитивне атмосфере у одељењу и развијање интересовања за дете као вредност;
- Оспособљеност за методичку обраду наставних јединица која је подстицајна за свако дете.
-
- Повећавање стручне компетенције за рад у програмима инклузије;
- Развијање и одржавање позитивних ставова према свој деци;
- Спремност за помагање родитељима деце са развојним потешкоћама;
- Инструктивни рад са наставницима;
- Оспособљеност за сарадњу са медицинским и социјалним установама, намењеним деци са развојним тешкоћама.За чланове стручног тима (педагоге, психологе, дефектологе)
ДЕЦА СА ПОТРЕБОМ ЗА ДРУШТВЕНОМ ПОДРШКОМ
Јесу ли називи стварно важни?
Историја идеја и новија струјања у друштвеним и хуманистичким наукама дају потврдан одговор на ово питање. Својим називима за различитост, другост и специфичност, људско друштво је одвајкада показивало свој став према тим појавама, идеологију, поглед на свет и скривене „теорије“ личности. Стари Грци су идиотима називали све оне који не могу или не желе да се укључе у политички живот; учењаци 19. и прве поливине 20. века су тако називали „умом недорасле“, а данас се то сматра озбиљном увредом личног достојанства.
Како да знамо који је назив најбољи?
Дебата о томе се и даље води. У последње три деценије, било је разних покушаја да се дође до оног израза/термина који најмање жигоше, односно који је, како се то данас каже, политички и културолошки коректан. Тако се могу срести изрази попут изузетна деца (exceptional children), атипична деца (atypical children), ометена деца (disabled shildren), деца са ометеношћу (children with disability), деца са посебним потребама (children with special needs) и др. Овај последњи, настао 1978. године у Великој Британији, код нас се скоро одомаћио, али је у последње време предмет оштрих критика, због недоумица око посебности потреба. Мада је у питању неспоразум, јер су творци термина заправо мислили на посебне начине задовољавања потреба, језички склоп је заиста контроверзан и збуњујући. У складу са слоганом „ништа о нама без нас“, најподеснији израз/термин треба да изаберу саме особе „са посебним потребама“. Док не дође до опште сагласности, предлаже се израз деца/особе са потребом за друштвеном подршком.
Дефиниција деце са потребом за друштвеном подршком
И деца која морају своје потребе да задовољавају на посебан начин су, пре свега, само деца. Стога, она не спадају ни у коју другу категорију, нити се по било ком својству човечности разликују од остале деце. Оно што их разликује, штагод да је, представља нормалан, људски израз разноврсности и различитости код припадника људске врсте. Неприхватљива су она гледишта која у њима виде мањкавост и недостатак. И не само то: таква схватања често могу бити ослонац опасних идеологија.
Деца/особе са потребом за друштвеном подршком су оне индивидуе којима је из здравствених, образовних, психолошких, социјалних или неких других разлога неопходна подршка друштва у задовољавању својих потреба било које врсте. Та подршка се не огледа у милосрдном и сажаљивом односу већ у креирању средине која је прилагођена њиховом начину задовољавања потреба. Оно што су степенице за „неометене“, то су рампе (косе равни) или лифтови за особе које се у кретању служе колицима; оно што је за дете без „ометености“ класичан штампани уџбеник, то је за дете слабијег вида уџбеник писан Брајевом азбуком.
Доктрина на коју се ослања израз ДЕЦА/ОСОБЕ СА ПОТРЕБОМ ЗА ДРУШТВЕНОМ ПОДРШКОМ
- Потребу за друштвеном подршком може имати свако дете/особа у одређеном периоду живота или трајно;
- Потреба за друштвеном подршком искрсава када средински, а не унутрашњи, индивидуални фактори постану препрека у задовољавању неке потребе;
- Ометање у задовољавању неке потребе може се јавити по било ком основу, а не само у погледу органских и психосоцијалних функција (нпр. може бити у вези са полом/родом, бојом коже, социјалним статусом, вером итд.);
- Свако по свом осећању и ставу слободно одлучује да ли је суочен са „ометеношћу“ или није; идентитет се бира, не намеће се;
- Због свог опресивног карактера, за термине „оштећење“, „ометеност“ и „хендикеп“ у овом концепту нема места, јер се тежиште са „личне трагедије“ помера на природу друштвене организације и њену функционалност;
- Сам живот деце/особа са потребом за друштвеном подршком се сматра драгоценим и вредним живљења, а њихово достојанство и статус у друштву се ни на који начин не доводе у питање.
Ово су уједно и разлози због којих је бесмислено набрајати по ком основу би неко могао да спада у групу деце/особа са потребом за друштвеном подршком. У једном случају разлог може бити церебрална парализа, у другом сиромаштво, у трећем припадност етничкој мањини у четвртом непознавање језика већине итд. Речју, дете са потребом за друштвеном подршком може бити оно које има потешкоће са усвајањем градива, дете које трпи психичке последице развода својих родитеља, дете које је жртва насиља, дете које због болести у одређеном временском периоду или трајно не може да похађа наставу у својој школи и др.
ПРЕГЛЕД МЕЂУНАРОДНИХ ДОКУМЕНАТА
- Универзална декларација о људским правима, 1948. године
- Декларација „Уједињених нација“ о правима особа са сметњама у развоју, 1975. године
- Конвенција Уједињених нација о правима детета, 1989. године
- Светска декларација о образовању за све, 1990. године
- Стандардна правила о изједначавању могућности за особе са инвалидитетом, 1993. године
- Изјава из Саламанке, 1994. године
- Светски форум образовања, Дакар, 2000. године
- Конвенција Уједињених нација о правима особа са инвалидитетом, 2006. године.
ДОКУМЕНТИ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
- Устав РС 2006. члан 71
- Стратегија МПС РС 2005. – 2010.године
- Стратегија за смањење сиромаштва 2002.године
- Национални план акције за децу 2004.године
- Закон о основама система образовања и васпитања
- Закон о друштвеној бризи о деци
- Закон о основној школи, септембар 2009. године.
Рецепт за успешно учење
ИНДИКАЦИЈЕ:*
Хронични* и акутни* неуспех у учењу.
Мучнина изазвана питањима означеним поднасловима.
Користи се код проблема са свим врстама градива. Одличне ефекте има у отклањању тегоба изазваних лошим успехом било да су личне, породичне или школске природе. Може се користити и у превентивне* сврхе.
КОНТРАИНДИКАЦИЈЕ:*
Нежељени ефекти нису познати.
ДОЗИРАЊЕ И НАЧИН УПОТРЕБЕ:
Деца:
Ако имаш лоше варење градива, терапију почети ОДМАХ и не прекидати је током целе школске године! Терапију не прекидати чак ни ако се појаве нежељени ефекти у виду потребе за ленчарењем и забушавањем. Најбоље ефекте терапија показује када се примењује сваког дана у исто време, одморне главе, на истом месту проветрене просторије и на пун стомак
За превенцију — прочитај једанпут и одолевај искушењима.
Одрасли:
Уколико сте родитељ детета млађег основношколског узраста (од 1. до 4. разреда) рецепт схватите као профилаксу*. Важне навике се стичу и пре основношколског узраста. Полазак у школу је прилика да помогнете детету да основне навике битне за успешно учење развије и усвоји као нешто што ће му прерасти у рутинску радњу. Зато почните одмах да проверавате како се Ваше дете сналази са градивом које “није било за домаћи” (ту спадају лекције из света око нас и природе и друштва). У овом периоду обично је довољно од детета тражити да продискутује илустрације из уxбеника уз помоћ Ваших питања, а постепено, како савладавају читање и писање, тражити од њега већи ангажман, док не приметите да само обавља све што треба. Посебна опасност којој су склона деца овог узраста су текстуални задаци из математике. Водите рачуна да се дете не залети у изради задатка, а да га није пажљиво прочитало до краја. Због тога деца лоше поставе задатак, а онда не добију ни тачно решење, што води од неуспеха до неуспеха. Ову грешку деца често понављају и она је један од главних узрока прерастања математике у омражени предмет! Ако почнете одмах онда око школовања Вашег детета нећете имати пуно посла.
Уколико сте родитељ старијег основношколског узраста (од 5. до 8. разреда) неће бити проблема ако сте у претходном периоду ствари са учењем поставили на место. Ипак, мало погледајте како се дете сналази, јер предмета је више, а градиво је обимније, а ту су и нови наставници, а можда и друштво (ако се дете налази у новом одељењу). Пратите рад Вашег детета и преко разговора са одељењским старешином.
Ако успех Вашег детета опадне на прелазу из четвртог у пети разред, потребно је хитно применити нешто од препорука које се налазе у наставку. Уколико проблеми не нестану, стање може постати озбиљније јер деца у овом периоду улазе у пубертет…
За сваки случај, уколико Вас бриге оптерећују — имамо ми у школи “Пеницилин” за све проблеме. О индикацијама, мерама опреза и нежељеним реакцијама на лек против забушавања посаветујте се са Вашим стручним сарадником (школским психологом или педагогом) или одељењским старешином.
ПИТАЊА КОЈА МУЧЕ И САВЕТИ ЗА ЛЕЧЕЊЕ
шта ће мени овај предмет? ЗАШТО да идем у школу? КОЈЕ КОРИСТИ ИМАМ ОД УЧЕЊА И ШКОЛЕ?
Ово су најчешћа питања која постављају ученици на прелазу из четвртог у пети разред када добију низ нових школских предмета, а подразумева се да треба да се успешно снађу са сваким од њих.
Добар успех и стицање знања отварају многа врата у животу. Он ти омогућава наставак даљег школовања (можда ти се сада чини да ћеш лако уписати средњу школу коју желиш, али то желе и многи успешни ђаци, а места нема превише). Наравно, добар успех отклања и многе друге проблеме, а о томе ћемо још говорити.
Ствари се веома брзо мењају. Свет се мења захваљујући знању. Знање се свуда у свету исплати, а све више и код нас. Успешно завршена школа и стечено знање је нешто што ћеш увек имати у „резерви“, па и ако се не запослиш у својој струци.
Гомила питања која те некад преплаве у овом периоду је знак да си у пубертету. Тада поред тога што интензивно растеш расте и твоја личност. Период адолесценције (пубертета) је доба у коме из тог разлога често имаш потребу да се супротстављаш очекивањима својих родитеља и наставника и зато је често у фазону бити лош ђак или бар имати по неког кеца. Али запамти све што радиш (овде везано за учење и школу), радиш на своју корист (или штету). Пред друштвом или вољеном особом можеш да кулираш на много других, паметнијих начина. Родитељи те терају да учиш јер те воле и желе да после школе нађеш добар и сигуран посао који ће да ти омогући пристојан живот. Уосталом, замисли само да те родитељи више не кажњавају и не уцењују јер си добио кеца или су открили неоправдани изостанак…
Још нешто: ако си којим случајем од оних који уз злобни кез воле да називају одличне и успешне ученике „штреберима“— можда само свој нерад желиш да оправдаш на туђ рачун, а то није лепо! Већина успешних ученика добро зна да ради за себе и своју будућност, а што се учења тиче — не пада им ни најмање тешко јер су добро организовани и то раде на прави начин.
Треба ти ЈОШ КОРИСТИ ОД УЧЕЊА И ДОБРОГ УСПЕХА…
Ако се интересујеш за различите ствари, стичеш општу културу, што ти омогућава контакт са разним паметним људима од којих опет можеш много да научиш. Учењем откриваш своје потенцијале, сазнајеш шта те то све интересује и шта све умеш и волиш да радиш (чак ни то не можеш да откријеш ако ништа не знаш и ништа не желиш да сазнаш). Наравно, поред одлуке да нешто желиш да учиш, мораш и да тераш себе да од тога не одустанеш. Упорност је важна и исплати се. То је као неко јело које раније није било на твом јеловнику, па онда одлучиш да га пробаш и закључиш да је заправо врло укусно и здраво.
Ево и првог, врло важног корака у успешном учењу, а то је слушање наставника на часу. Знаш, они обично много причају о томе где се у свакодневном животу користи знање из предмета који предају. Поред тога кажу и шта је то што обавезно питају и без чега нема позитивне оцене (то увек забележи у свеску). Размишљај о томе што чујеш од наставника, а ако ти нешто није јасно слободно их питај. Они су ту да ти објасне. Није срамота питати, срамота је ништа не учинити да поправиш успех или друге окривити за властите пропусте…
Данас предност при запошљавању имају они који знају да обављају многе ствари (говоре стране језике, спретни су у раду на рачунару и користе многе програме, имају возачку дозволу и сл.)
Зашто ја, кад може неко други?
Можда сматраш да се више исплати с времена на време “увалити” некоме од родитеља или блиске родбине по неки домаћи задатак. На ову тему имамо и народну пословицу: “Преко прече, наоколо ближе.” Лепо речено: неко је пробао да скрати и прескочи неки посао који му следује, а на крају је закључио да је боље било да је радио спорије, а темељније. На крају је то постала народна мудрост која би требало да спречава нове генерације у сличним грешкама. Горе наведена подвала може ти привремено “помоћи” да се провучеш са туђим радом, али наставници могу тражити од тебе да те виде на делу (илити да те усмено пропитају на лицу места), па да те затим суоче са властитим покушајем да подвалиш, што је јако непријатно. Па и они су били клинци као и ти, а још годинама раде са децом твог узраста и знају све форе и фазоне за изврдавање обавеза. Најгоре од свега је то што када ти други обавља задатке, себе ускраћујеш за употребу властите памети (а памет хоће да закржља ако се не употребљава). Онај ко ти је “помогао” само вежба оно до чега је давно стигао! Па ти сад види ко ту шта добија, а ко губи…
Неки ђаци имају неодољиву потребу да док уче много у том послу ангажују своју околину. Тако ништа не могу сами, увек им треба нешто, радо би поделили “муку” са присутнима. Присутни могу бити од помоћи, али треба имати у виду да онда своје време поклањају теби, а на томе треба бити захвалан и не злоупотребљавати туђу добру вољу, па и ако су чланови породице у питању. Ако мама изгуби превише времена на бављење твојим учењем, можда неће бити готов ручак за сутра! Или још горе: сетиће се тата или брат колико је живаца и времена изгубио јер је, ни крив, ни дужан хтео да ти помогне да сутра у школи заблисташ, још ни захвалност није добио, па ће да врати баш кад не треба…
Ако себе видиш овде, треба да прочиташ и следеће савете за бољу концентрацију на свој посао.
КАЖЕШ: немаш КОНЦЕНТРАЦИЈУ…
Мора да си од оних који често ухвате себе како “пиље” у тачку, читају по 100 пута исту реченицу и опет не знају шта су прочитали…
За добро памћење и квалитетно учење страшно је важно поставити себи циљ (намеру) да се нешто научи. Сети се само колико пута кад телефонираш нађеш број у именику и заборавиш га истог тренутка чим га окренеш — наравно ако особа коју зовеш није битна за тебе.
Ако имаш обичај да учиш лежећи у кревету, седећи поред пећи или крај прозора — то је оно што ти уништава концентрацију. Лежећи став и топлота изазивају поспаност а поглед кроз прозор ти одвлачи пажњу.
Ако си од оних који воле да уче у групи треба да знаш да је право школско учење индивидуална активност. Свако прилагођава начин учења својим особинама (преслишава се наглас ако је тако навикао, прави белешке, учи спорије или брже, обраћа пажњу на оно што њему није јасно, итд.). Ако учиш у друштву свега тога нема, па ни учење није квалитетно. У друштву можеш да се преслишаваш и то је добро, али учење је соло—активност.
Најбоље је да учиш за радним столом.
Концентрацији највише штети често прекидање учења. Зато немој једва чекати да те неко позове па да одустанеш од учења, већ испланирај своје време. Одреди себи време за учење и испоштуј га, а исто тако одреди и време за виђање са друштвом. Труди се да за радни сто (са намером да учиш) не седнеш празног стомака, а ни одмах после јела, јер ће ти се приспавати. После јела протегни ноге или одслушај 1–2 најновија хита, а можеш баш и судове да опереш. Размисли затим шта ти је све потребно од прибора и припреми га. Накнадно устајање ради тражења прибора омета концентрацију а и ствара нервозу. Склони са радног стола све оно што ти одвлачи пажњу: постери на зиду, слика вољене особе, огледало, храна, шминка и сл. Угаси музику и настој да те укућани не прекидају у раду. Једино што је корисно да држиш на радном столу или на зиду изнад стола је сат. Он те стално опомиње на време и служи као потстицај. Правилно седење (ноге су на поду, лактови се опиру о сто, кичма је усправна) захтева лакши мишићни напор што потпомаже концентрацију.
Да би се неко градиво добро савладало није довољно само прочитати лекцију неколико пута. Најбоље се учи када лекцију прво прелисташ, па се задржиш на ономе што је у тексту посебно истакнуто (обично су важне ствари подвучене или су написане „масним словима“). Корисно је да себи поставиш низ питања о лекцији коју учиш (нпр. “О чему се ради у овој лекцији?” ” Има ли она везе са претходном лекцијом?” “Шта већ знам, а шта не знам?”), па да после када почнеш да читаш одговараш на та питања. Питања која се налазе на почетку или на крају лекције у уџбенику корисна су јер њима фиксираш оно што је најбитније и што ће наставник (велика је вероватноћа) тражити да знаш.
Немој да се обесхрабриш ако одмах не запамтиш оно што читаш. Знаш и у учењу постоји загревање, па је некоме потребно више времена, а неко се опет брзо загреје и почне да памти. Када почнеш да читаш, престани да мислиш о другим стварима. Ако се деси да ти мисли одлутају, врати их на оно што учиш и појачај активност тако што ћеш правити белешке или читати наглас. Када се преслишаваш, замисли да си на часу и да одговараш пред наставником или наставницом, па пробај да испричаш све што мислиш да је важно (ово последње је ефикасно против треме, а ко је има треба што чешће да упражњава ову вежбу).
Ако стварно желиш да успеш у учењу мораш да се бориш са потребом да губиш време на друге ствари. То није лако, али не одустај! Биће ти драго када успеш и осетиш снагу сопствене личности!
Учиш напамет: Требају ти правила успешног учења…
Постоји посебна научна дисциплина која се бави искључиво учењем, а ствар је у томе да научиш пар правила и да их примењујеш. Кад овладаш одређеним цакама правилног учења, тј. научиш како се учи, време проведено над књигом биће дупло смањено, имаћеш више слободног времена, осећаћеш се сигурније и опуштеније, а избећићеш гњаважу са маторцима и наставницима, јер ћеш имати добре резултате у школи. Право одрастање је оно у коме равномерно има учења и спорта, добре и здраве забаве, заљубљивања и одљубљивања, а да би се све то постигло, потребна је добра организација.
Потребни су одређени услови, да би ти нешто и ушло у главу. Неопходно је да у кући имаш свој радни простор, чак и ако стамбене могућности твојих родитеља то не дозвољавају, важно је да ти обезбеде најмирнији кутак у ком ћеш моћи да учиш. Може да ти изгледа бесмислено, али кад се стално ради на истом месту, за истим радним столом, брже се стичу радне навике и ефикасније се учи. Зато немој да се сељакаш по кући, учећи један дан у трпезарији, а други у спаваћој соби.
Пре него што се „бациш“ на књигу (да из ње учиш, а не да је рашчерупаш!) потребно је да задовољиш своје физиолошке потребе. Ако је у питању учење после школе, важно је да се одмориш, али не дуже од сат и по, јер ћеш се после тешко наканити да кренеш. У том периоду релаксације, нешто поједи и попи, обави све радње у тоалету (није смешно, нећеш ваљда да устајеш сваких пет минута кад једном кренеш са учењем!?), телефонирај и претреси све догодовштине из школе, а потом слатку справицу смањи да те не узнемирава и не дирај је до прве паузе у учењу!
Ако желиш да ти у току дана све штима, да стигнеш да одрадиш све за школу, али и да имаш времена за себе (тренинг, симпатију, излажење, буљење у тачку или компјутер), важно је да свакодневно правиш план рада и својих обавеза. Одреди неко блокче и бацај на папир свој дневни распоред. У зависности од тога које предмете сутрадан имаш по распореду и колико је твоје знање, направи сатницу рада, али зарачунај и паузе. Наш мозак се замара након 30 до 40 минута, па у том размаку направи паузу у трајању од 5 до 10 минута, не дуже. Значи, ако за сутрадан имаш биологију за коју ти треба бар сат и по времена, да поновиш историју потребно ти је око сат, а за довршавање неког задатка из математике пола сата, заједно са паузама од десет минута, школске обавезе одузеће ти три и по сата. Дакле, ако стигнеш из школе у 13:00 часова, почнеш са радом у 14:30, цела мука готова је у 17:30, када можеш да испариш из куће и уживаш потпуно растерећено!
Е, сад стиже главно! Четири главна корака у учењу су: брз преглед градива, подвлачење, читање подвученог и преслишавање.
Дакле, лекцију коју мораш да смажеш прво овлаш прелистај, утврди колико има страна, прегледај слике, фотографије и графиконе, види наслове, поднаслове и резиме на крају. Ова акције одузеће ти пар минута, а скратиће ти посао око подвлачења лекције.
Подвлачење градива је изузетно важно, па ни не седај да учиш без флоросцентног фломастера. Упамти, што није прошло кроз оловку, није ни дошло до мозга! Немој да се завараваш и мислиш да је учење она гњаважа, кад читаш у празно неку лекцију, а мисли лутају (шта да обучем у суботу, што не зове…), то је губљење времена! Зато подвлачење помаже да пасивно седење над књигом претвориш у активно размишљање о томе шта је у лекцији важно и шта ћеш да подвучеш. Подвлачење не да твојим мислима да побегну, држи ти пажњу, а истовремено скраћује лекцију на оно суштинско и најважније.
Док размишљаш шта је битно у неком градиву, ти несвесно учиш и „жваћеш“ градиво. Кад завршиш са подвлачењем лекције, са учењем си на пола пута , јер сад имаш увид у то о чему се ради, о главним појмовима и релацијама између њих. Потребно је још да поново ишчитаваш лекцију, али сад само оно подвучено, па да пређеш на понављање градива. Наравно, да би у глави било нечег за преслишавање, немој одмах после једног ишчитавања да сматраш да је ствар научена. Читање подвученог треба да траје толико дуго, док не дођеш до закључка да ти се градиво „залепило“, да њиме владаш. Само препознавање ствари из лекције може да те завара, да помислиш да је научена, али да током понављања брзо увидиш да не можеш да репродукујеш материју без гледања у књигу. Из ове приче о правилном подвлачењу, не смеш извући погрешан закључак да се учи само оно најбитније, јер управо ситнице и примери осмишљавају градиво и помажу да га лакше усвојиш.
Понављање или преслишавање градива је најактивнији облик учења, јер захтева од твог мозга да се присети претходно прочитаног, подвученог и наученог. Тај психички напор доприноси памћењу и трајнијем задржавању наученог. Уколико неке делове или појединости не можеш да поновиш самостално, слободно погледај у текст и подсети се, па настави даље са преслишавањем. Најбоље је да се прво преслишаш оним редоследом који је у уџбенику, а после да то урадиш тако што ћеш обновити прво оно најважније, а потом мање битне ствари. Постоји више начина понављања градива. У зависности каква је лекција и шта наставник тражи, можеш се преслишавати својим речима, а ако постоје делови који дословно морају да се науче, преслишавај се онако као што је у књизи. Физички активнијим ученицима препоручује се гласно понављање наученог, чак и уз шетњу по соби. Пред само испитивање, преслишавај се у себи или тихим шапутањем, јер ће ти то омогућити да брзински прелетиш преко целог градива или само најтежих делова.
Надам се да те оволика прича неће обесхрабрити, јер нашироко описивање има за циљ да ти детаљно дочара сваки корак, што ће ти олакшати свакодневну примену у учењу. Стицање радних навика и придржавање ових правила одузеће ти, само у почетку, нешто више времена, а онда ће прећу у рутину. Међу ученицима који уче баш кад морају, влада ужасна заблуда да је редовно учење тешко, а ствар је управо обрнута. Ако свакодневно планираш и одвајаш одређено време за учење, никад ти се неће дешавати непријатност безизлазне ситуације у којој имаш гомилу лекција, а мало времена да их спремиш.
Уколико примениш правила успешног учења, приметићеш да лакше учиш, да је време које проводиш над књигом знатно краће, а кад ти то омогућити добре оцене и довољно слободног времена, ствар ће ти бити дефинитивно јасна.
Имаћеш и јаре и паре!
МРЗИ ТЕ ДА УЧИШ…
…Не волиш да учиш — онда одмозгај о овоме што пише у следећих неколико редова.
Ако идеш линијом мањег отпора (радиш само оно што ти је лакше, а теже послове и оно што не волиш, а мораш да радиш одлажеш) онда ћеш у животу (не само у школи) и неке обичне, једноставне ствари доживљавати као неподношљиво тешке и компликоване и одустајаћеш а да и не покушаш да нешто урадиш. често ћеш осећати незадовољство, разочарење, тражићеш кривце за своје пропусте у неком другом, што ће те доводити у сукобе са другим људима. Зато ради на себи на време и сигурно ћеш осетити задовољство собом, а и други ће бити задовољни тобом.
Веровали или не, мотивација расте ако кренеш баш од онога што ти најтеже пада, јер кад са тим завршиш онда лакши задаци изгледају смешно и са апетитом се одрађују. Овако расте и самопоуздање и задовољство собом (а можда ти порасте и џепарац…).
КАЖЕШ: УЧИШ ПРЕДМЕТЕ КОЈЕ ВОЛИШ, А ОНЕ КОЈЕ НЕ ВОЛИШ — НЕ УЧИШ…
Претресли смо већ зашто је важно да редовно учиш и за шта је све лековит добар успех (ниси пажљиво прочитао овај рецепт — прочитај поново).
Нормално је да ти не леже баш сви предмети које мораш да учиш.
Интересовање за учење наставних предмета развија се на основу доживљене потребе за одређеним знањем, тј. када се увериш да ти знање може корисно послужити. Зато посматрај свет око себе — свуда ћеш видети науку и уметност — ако се удубиш у стање ствари. Ништа није толико бесмислено као што ти се можда чини.
Интересовање нараста и из сталног проширивања знања (као кад додаш квасац у тесто). што ти је нека област више позната (а упознаћеш је ако ти поглед иде даље од књиге — у практичну примену науке), то ћеш је више ценити и волети и увек ћеш желети још по нешто да сазнаш.
Још један начин развијања интересовања састоји се у томе да оно што учиш и што ти није занимљиво повежеш са оним што добро знаш, што ти је занимљиво и што волиш да радиш. Како ово применити, питаш се ти?! Треба имати мало жеље и добре воље па нпр. лекције из историје посматрати као бајку, бакину причу, или као добар филм… Постоји и литература која лекције из уџбеника приказује на сасвим другачији начин (потражи је у школској или градској библиотеци). Па, научи да учећи можеш добро и да се насмејеш и забавиш, а можда овај рецепт препоручиш и некоме са сличним тегобама…
ИМАШ ТРЕМУ; ПЛАШИШ СЕ ДА ОДГОВАРАШ…
Страх је хибрид* незнања и несигурности.
Ако редовно учиш, а учење посебно интензивираш када знаш да ће наставници питати, па се још и редовно јављаш, а посебно кад си сигуран у своје знање, трема и страх од одговарања ће нестати. Немој да се срамотиш и да причаш свашта ако не знаш одговор на питање, јер ћеш оставити ружан утисак. Није битно бесмисленим брбљањем упадати у очи наставника јер ризикујеш да те кад будеш озбиљан (-на) у намери да поправиш успех нико неће озбиљно схватити. Наставник је ту да ти помогне да што лакше и боље “покупиш“ све што је битно да знаш из његовог предмета, а свака непожељна оцена може да се поправи.
Ако и даље имаш трему пробај да анализираш тај свој проблем. Запитај себе чега се то плашиш и зашто (наставника, исмевања од стране другова, грдње родитеља…). Покушај да нађеш одговор. Сваки проблем има своје решење.
Надамо се да смо ти бар мало помогле да се успешније избориш са учењем. Ако постоје још неке недоумице у вези са учењем, обрати се својој педагошко—психолошкој служби.
* Из ината (наравно оног добронамерног) нећемо да ти кажемо шта значе неке од ових речи, јер је то лошија варијанта учења. Најбоље је кад до сазнања дођеш својим радом и трудом, јер су ти тада ствари јасније и много дуже се памте! Зато у библиотеци потражи “Вујаклију”. Наравно, уколико више волиш, постоји и електронска варијанта овог лексикона, али и листање књиге има своје чари. Иначе претпоставили смо да већ знаш да се места у тексту која треба појаснити означавају звездицом или неком другом ознаком, па кад погледаш на дно те стране видиш да ту можеш наћи неке потребне информације које ствари чине јаснијим…
** Човек се учи док је жив, па потражите значење речи у Вујаклији, неком сличном лексикону или путем Интернета.
Упутство за примену психолога и педагога у школи
или шта то тамо раде школски педагог и психолог?
Школски психолог и педагог су особе које саветом и подршком помажу да твој школски живот буде лепши и угоднији.
Школски психолог и педагог нису „баба-роге“ да се код њих иде само по казни због лошег владања и слабих оцена.
Школски педагог или психолог је ту због тебе, као саветник и пријатељ, увек на услузи да саслуша, разуме, предложи, посаветује и разговара о свему што те мучи.
Уколико имаш проблем или недоумицу, а родитељима из разних разлога не можеш да се обратиш за савет, док другари и поред добре воље не знају шта чинити – ту су педагог и психолог! Природа проблема није битна, важно је да знаш да у сваком тренутку постоји особа која ће те саслушати и покушати да помогне.
Разговор са психологом или педагогом обавља се у „четири ока“ и строго је поверљив. Сазнања до којих долазимо у таквом раду поверљиве су природе, а чување тајности је наша дужност. Дакле, тренутно те муче оцене, још не знаш коју школу да упишеш, осећаш се заљубљено, па се и успех поквари, имаш породичних проблема, са родитељима си на „ратној нози“, браћа и сестре „смарају“, а вољена особа ни да погледа и чини ти се да те нико не разуме… Тада не заборави, ту су педагог и психолог!
Како до нас? Ходником ка сали и „куц-куц“ на врата! Ништа лакше. Ми ти дамо пар савета, а ти их испробаш и решиш проблем. Наравно, обрадоваћеш нас ако поново свратиш да кажеш како ствари стоје.
У случају да ти претходни начини одузимају време, или се не осећаш пријатно да се лично обратиш, постоји још једно решење: НАШЕ МАЛО ПСИХО ЋОШКАРЕЊЕ.
Ова табла биће наш кутак за „зидно дописивање“! Проблем који желиш да решиш опиши у писму и потпиши се шифром коју ћеш само ти знати. Писамце убаци кроз отвор у шарену кутију са леве стране и чекај! Одговор на твоје и писма твојих другара освануће брзо потом на табли. Не брини ако видиш да неко чита одговор на твоје питање. Имаш шифру и нико не зна да си то ти. Можда једноставно још неко има проблем сличан твом, па и он жели одговор…
Чекамо те у нади да ћемо се лепо дружити!
Велики поздрав, Драгана – педагог и Тијана – психолог
ДРАГИ МАЛИ И ВЕЛИКИ ЂАЦИ,
Сада када сви морамо да будемо у својим кућама имамо много више слободног времена. Треба да га искористимо да размишљамо, да се развијамо и напредујемо.
Када овај период прође, чекају вас другари, симпатије, школа, спорт, шетње, али и проблеми које сте имали (ако их у међувремену нисте решили).
Ваша пе-пси служба је ту за вас.
Можете нам писати о свему што вас мучи у овим данима изолације (проблеми са учењем на даљину, досада, сукоби са укућанима, немогућност дружења, брига за баке и деде, страхови од болести…).
Понекад је лакше написати шта нас мучи, него рећи уживо…
Уколико имате нека питања, потешкоће, страхове, предлоге, можете нас контактирати преко следећих адреса:
Психолог: osdmpsiholog@gmail.com
Педагог: osdmpedagog@gmail.com
Одговорићемо вам што брже будемо могле.
Брошура: Како се заштитити од болести
Предавања на тему „Електронско насиље и безбедно коришћење интернета“
У Основној школи “Десанка Максимовић”, у понедељак 23. децембра 2013. године у организацији школског Тима за заштиту деце од насиља и Унеско клуба за ученике седмог и осмог разреда одржано је предавање на тему „Електронско насиље”. Колико интернет и друштвене мреже могу бити опасне за људе, а посебно за децу школског узраста, приближиле су три гошће активисткиње Црвеног крста, ученице гимназије „Таковски устанак“: Марија Леро, Милица Мишовић и Анђела Лаудановић.
На занимљив начин, уз презентацију и краћи филм, ученици су имали прилику да чују шта се догађа њиховим вршњацима из непосредне околине због неопрезности на интернету, али и бројне савете како да безбедно користе интернет и друштвене мреже. Кроз интересанту презентацију ученици су се подсетили да је насиље сваки облик једанпут учињеног или поновљеног понашања које има за циљ наношење психолошког или физичког бола другоме. Електронско насиље укључује било какав облик слања порука путем интернета или мобилних телефона. Има за циљ повређивање, узнемиравање или било какво друго наношење штете детету, младом или одраслом човеку који не може да се заштити од таквих поступака. Појављује се у облику текстуалних или видео порука, фотографија или позива. Укључује: узнемиравање, ухођење, вређање, несавестан приступ штетним садржајима, ширење насилних и увредљивих коментара, снимање окрутних, насилних сцена, слање претећих порука, као и креирање интернет страна које садржe приче, цртеже, слике и шале на рачун вршњака.
Кроз интерактиван приступ, ученицима је наглашена разлика између вршњачког и електронског насиља које због технологије може бити присутно 24 часа, као и да за ову врсту насеља не постоји распуст или одмор. Кроз примере, ученицима је приказано да дете сада може бити изложено узнемиравању код куће и на другим местима која су пре за њега била сигурна. Подучени су да буду опрезни, јер једном постављени садржаји на интернету не могу се уклонити, а публика и сведоци се повећавају невероватном брзином. Специфичност електронског насиља је управо у томе што насилници могу остати анонимни, а без физичког контакта са жртвом или публиком, деца/млади теже разумеју штету коју наносе повређивањем другог. Управо ова чињеница може изазвати снажно осећање страха, изложености и незаштићености код оних који су доживели електронско злостављање, док ономе ко чини злостављање то може бити подстицај за наставак своје забаве- малтретирања.
Ученици су пажљиво слушали вршњачке едукаторе, спонтано износивши своје ставове и искуство у вези са друштвеним мрежама. Сазнања до којих су дошли на овом предавању, уз истраживачки рад и помоћ стручних сарадница, преточиће у презентације које ће приказати својим млађим другарима и родитељима на трибини у другом полугодишту.
Корисне податке о борби против насиља можете наћи на следећим сајтовима:
- www.mpn.gov.rs;
- www.unicef.rs/skola-bez-nasilja.html
- www.kliknibezbedno.rs
- www.netpatrola.rs
- www.mup.gov.rs
Тијана Ђукић, психолог, коордонатор Тима за заштиту деце од насиља